Print

Početna U FokusuKonferencije Ugovor o stabilnosti: antikrizne šanse i ustavne posledice

Ugovor o stabilnosti: antikrizne šanse i ustavne posledice

Ugovor o stabilnosti, koordinaciji i upravljanju u ekonomskoj i monetarnoj uniji, potpisan početkom marta ove godine, bio je povod naučnog skupa održanog na Fakultetu političkih nauka. Na tri sesije o primeni Ugovora diskusiju su vodili prof. dr Slobodan Samardžić, prof. dr Vesna Knežević-Predić i dr Bojan Kovačević.

Prof. dr Ilija Vujačić, dekan Fakulteta političkih nauka, istakao je da „ova akademska institucija vodi aktivan društveni život upravo zahvaljujući naučnim skupovima koji prate i pokreću nova  društvena i politička pitanja.“

U okviru prve sesije u kojoj je obrađivana tema prirode krize u Evropskoj uniji, prof. dr Slobodan Samardžić osvrnuo se na karakteristike Ugovora o stabilnosti, koje se ogledaju u minimalnim predloženim merama Monetarne unije, kao i ovlašćenjima koja su data institucijama. „On je drugačiji u načinu usvajanja, primene i njegovog stupanja na snagu i kao takav, predstavlja protivrečnost između modela upravljanja u okviru Evropske unije“, dodao je profesor.

Potpisivanjem Ugovora o stabinosti, države članice Evropske unije više nemaju pravo da suvereno odlučuju o vođenju ekonomske politike, već ta oblast prelazi pod snažan nadzor organa Unije, naglasio je na početku svog izlaganja profesor dr Slobodan Zečević. Ugovor predstavlja odgovor Evropske unije na finansijsku krizu, a mere štednje propisane njime  nemaju isti značaj za sve države. „Ove mere dobre su za države kao što je Nemačka, jer je kod njih razvijena izvozna privreda, ali nisu dobre za Grčku i Španiju, jer osiromašavaju same građane“, dodao je Zečević.

Profesor Branko Vasiljević  ukazuje da je svetsko tržište izloženo deregulaciji i da stalno mora da teži inovacijama. Svako ponašanje na tržištu ima globalni okvir, jer svi žele da izlože svoje proizvode tamo gde je najpovoljnije.

„Tako i finansijsko tržište Evropske unije kreće u dezintegracije, nacionalne granice postaju jače. Jedna od dugoročnih mera, koje bi Unija mogla da uvede je nova klauza o isključivanju članica“,  zaključio je profesor Vasiljević.

Goran Nikolić sa Instituta za evropske studije, govorio je o novim institucionalnim aranžmanima koji bi trebalo da budu odgovor na ekonomsku krizu u evrozoni i naglasio da ključni politički, ekonomski i geopolitički cilj većine zemalja EU jeste da se nađe adekvatan način da se ona sačuva. „Osim inflacije, ništa neće spasiti svet.  Ishod koji se nazire verovatno će podrazumevati monetarnu ekspanziju i delimično olakšavanje fiskalnih stega, što će dovesti do veće solidarnosti  u okviru EU“, ukazao je on.

Druga sesija bila je posvećena analizi pravnog aspekta Ugovora o stabilnosti. Prof. dr Vesna Knežević –  Predić istakla je da on pripada kategoriji međunarodnih ugovora koje su države članice zaključile među sobom. Ona dodaje da je položaj članica potpisnica ugovora nejednak i da bi se njime mogla postići bolja saradnja. „Koliko god EU stvarala i menjala pravila, države su gospodari ugovora i to je ono što ostaje“, smatra profesorka Kneževič – Predić. Ugovor o stabilnosti karakterističan je po svom odstupanju od komunitarnog modela i otvara mnoga pitanja, poput uloge Evropske centralne banke u odnosu na ostale institucije EU, horizontalnu i vertikalnu podelu vlasti, ali i pitanje prenošenja novih ovlašćenja državama članicama.

Prof. dr Radovan Vukadinović  smatra da je ovaj ugovor posebne prirode jer dovodi do mešanja elemenata međunarodnog i komunitarnog prava. „On sadrži odredbu da će biti tumačen po pravu EU. Ovde se primenjuje metod usklađenog tumačenja, koji  otvara pitanje internacionalizacije i razvijanja  evropskog prava“, objašnjava profesor Vukadinović. On je dodao da EU postaje sve manje nadnacionalna, a sve više internacionalna tvorevina i izneo dilemu da li su interesi sadržani u Ugovoru o stabilnosti istovremeno i interesi Evropske unije.

„Najvažnija sporna pitanja Ugovora su njegovo stupanje na snagu, predmet, unošenje odredbi ugovora, poveravanje nadležnosti i nova uloga Evropskog suda pravde“, navodi prof. dr Aleksandra Čavoški sa Pravnog fakulteta Univerziteta Union u Beogradu. Postupak stupanja na snagu razlikuje se od uobičajenog i omogućava manjim državama članicama da koriste nove mehanizme. „S obzirom na to da se  radi o osetljivoj političkoj materiji, najbolje je ostaviti državama članicama da odredbe Ugovora unesu u zakonodavstvo putem svojih ustavnih pravila“, zaključuje profesorka Čavoški.

Potpisivanje Ugovora donosi i neke novine u ulozi Komisije, ali se prema rečima Ivane Radić -Milosavljević  tu radi pre o davanju novih zadataka, nego o proširivanju nadležnosti. „Postavlja se pitanje da li i one članice koje nisu potpisale Ugovor treba da ga primene. Takođe, javlja se problem zajedničkog budžeta – ko će onda finansirati delovanje Komisije po Ugovoru o stabilnosti“, istiće Radić – Milosavljević.

Prof. Samardžić ukazao je na pojavu zatvorenog sistema odlučivanja  u EU i da se sve više strateških odluka donosi na međuvladinim nivoima, utvarajući diskusiju u trećoj sesiji koja se odnosila na politikološku dimenziju Evropske unije. „Tendencija da se odlučivanje prenosi na viši nivo, dovodi do toga da se problemi često rešavaju na samom vrhu”, smatra profesor.

Prof. dr Maja Kovačević istakla je da je uspostavljanje zajedničke valute stvorilo je veliku međuzavisnost država članica i dovelo do ojačane saradnje. „Međutim, jezgro je već napuklo, jer postoji nepoverenje među državama. Samo dve države nisu potpisale Ugovor o stabilnosti, jer vlada strah da ne ostanu marginalizovane, a to dovodi do stvaranja novog jezgra u jezgru”, objasnila je ona i  zaključila da kriza koja je zahvatila EU, kao i potpisivanje Ugovora, pokazuju da sve više jača izvršna vlast država članica.

Dr Jelena Ćeranić sa Instituta za uporedno pravo u Beogradu, smatra da se evropska integracija proširila kvantitativno i kvalitativno. Ona ne podrazumeva više saradnju samo u oblasti ekonomije. „Koncept jednakosti i jedinstva ustupio je mesto diferencijaciji, što omogućava svakoj zemlji članici da produbljuje integracije u svom tempu”, objasnila je dr Ćeranić, i dodala da „izlaz iz jedne od najvećih kriza u kojoj se EU do sada našla, leži u diferenciranoj integraciji. Saradnja među evropskim državama neizbežna , a pravni sistem na kome Unija počiva je dobar, i kao takav  predstavlja uzor mnogim zemljama”.

„Ugovor o stabilnosti predstavja saglasnost o neproglašenom vanrednom stanju u Evropskoj uniji”, smatra  mr Zoran Čupić i ističe da Ugovor predstavlja rezultat preteranog i neizbalansiranog odlučivanja u Uniji i pokazatelj je pravog stanja demokratije. O pitanju demokratije je neophodno raspravljati, jer politika EU utiče na svakodnevni život građana.

Dr Bojan Kovačević  smatra da krizu u EU treba shvatiti kao odluku o opštoj svrsi njenog postojanja i iznosi tri scenarija za moguće rešenje. Prema prvom, centralizaija političke moći i uspostavljanje vođstva elita, dovelo bi do ponovne efikasnosti EU, ali bi postavilo pitanje opstanka demokratije. Model diferencirane integracije, po kojem se omogućava državama sa sličnim ekonomskim i političkim interesima da prodube svoju saradnju, takođe predstavlja jedno od rešenja. Treći scenario je da se donošenje odluka učini vidljivijim za građane, čime bi se ojačala svest o pripadnosti jednoj političkoj zajednici.

„Dalje izbegavanje odluke o političkom finalitetu Evropske unije sve više obezvređuje Uniju u očima njenih članica i gura sistem u pravcu potpune dezintegracije”, zaključio je dr Kovačević.